Imuni sistem

Imuni sistem predstavlja skup ćelija, tkiva i molekula koji štite telo od infekcije. Oni zajedničkim delovanjem uspevaju da eliminišu i zaustave dalje širenje štetnih mikroorganizama tako što stvaraju imuni odgovor. Ljudski organizam je sposoban da se odupre svim vrstama stranih organizama i njihovim toksinima koji nastoje da oštete tkiva i organe.

Imuni sistem igra veoma značajnu ulogu u organizmu. Njegovo funkcionisanje je veoma kompleksno. Njegova najznačajnija fiziološka uloga je sprečavanje infekcije i uklanjanje već postojeće upale. Kako može biti veoma važan, tako usled njegovog preterano snažnog delovanja koje je usmereno na sopstveni organizam, imuni sistem može dovesti do pojave autoimunih bolesti. Takođe, poremećaj funkcije imunog sistema može izazvati pojavu alergijskih reakcija. Nauka koja izučava strukturu i funkciju imunog sistema naziva se imunologija.

U nastavku teksta bavićemo se urođenom i stečenom komponentom imunog sistema, odnosno njihovim molekulama i ćelijama. No pre toga, ukratko ćemo nabrojati koja su to stanja gde je imuni sistem važan, što bi rekli i u zdravlju i u bolesti:

1. odbrana od infekcije (kao i odstranjenje mrtvih ćelija i reparacija tkiva),
2. odbrana od tumora,
3. imuni sistem deluje na presađena tkiva i organe (transplantacija) i nove molekule unete u organizam,
4. nažalost, imuni sistem može da ošteti ćelije i dovede do patološke upale (pojava autoimunih bolesti, alergije, itd.).

Imuni sistem se sastoji od urođene i stečene komponente. Prva služi kao rana zaštita od infekcija (akutna upala), dok se druga razvija sporije i obezbeđuje specijalizovanu i efikasniju odbranu od napadača. Urođena ili nativna imunost uvek je prisutna kod zdravih osoba. Ona je spremna da brzo reaguje sprečavajući prodor mikroorganizama. U stanju je da brzo eliminiše uzurpatore koji dospeju u tkivo. Stečena ili adaptivna imunost je uslovljena umnožavanjem i diferencijacijom limfocita u odgovoru na mikroorganizme.

Imuni sistem – Urođena imunost

Urođena imunost prisutna je od rođenja. Deluje “na prvu” protiv agresora. Njen arsenal broji različite tipove ćelija. Prvu liniju odbrane predstavljaju epitelne barijere, ćelije i prirodni antibiotici koji se nalaze u epitelu. Deluju zajedno i sprečavaju ulazak mikroorganizama.

U želucu hlorovodonična kiselina predstavlja zaštitni faktor koji ne samo da pomaže varenje već i uništava mikroorganizme koji su uneti sa hranom. Uriniranje spira bakterije sa sluznice uretre i sprečava prodor bakterija u mokraćnu bešiku. Sluz koja oblaže disajne puteve onemogućava prodor štetnih bakterija u sluzokožu. Treplje svojim pokretima pomeruju sluz sa bakterijama i ostalim nečistoćama naviše u lakše se izbacuju iz disajnih puteva.

Ipak, i pored odlične sposobnosti prve linije odbrane veoma često se dešava da napadač prodre u tkivo ili cirkulaciju. Tu ih čekaju fagociti, NK ćelije (eng. natural killer) i pojedini proteini plazme (sistem komplementa). Oni su takođe komponente urođene imunosti. Urođeni deo imunog sistema obezbeđuje ranu odbranu od infekcije i dodatno pojačava stečeni imunski odgovor na infektivne agense.

Stečena imunost

Stečena imunost predstavlja vrlo moću specifičnu komponentu imunog sistema protiv pojedinih infektivnih agenasa (smrtonosne bakterije, toksini, virusi, strana tkiva drugih životinja). Naziva se još i stečena ili adaptivna imunost. Naoružanje ovo komponente predstavljaju limfociti i njihovi produkti koji se nazivaju antitela. Adaptivna imunost je mnogo specifičnija i moćnija od urođene komponente.

Limfociti funkcionišu tako što na svojoj površini poseduju receptore koji će reagovati sa različitim molikulama koje proizvode mikroorganizmi, kao i neinfektivne supstance. Ove molekule nazivaju se antigeni. Iako različite, i urođena i stečena komponenta imunog sistema pojačavaju jedna drugu i imaju zajednički cilj – odstranjenje agresora.

Imuni sistem, odnosno njegova stečena komponenta sastoji se iz dva tipa limfocita. To su humoralna i celularna imunost.  Humoralni deo posredovan je posebnim proteinima koji se nazivaju antitela koja stvaraju B-limfociti. Antitela se luče u cirkulaciju i sluznice gde neutrališu mikroorganizma kao i njihove toksine. Antitela ne mogu delovati na mikroorganizme koji se dele i žive u inficiranim ćelijama.

Trupe koje deluju unutar ćelija su deo celularne imunosti, a nosioci su T-limfociti. Postoji više vrsta T-limfocita. Tako na primer neki od njih aktiviraju fagocite koji su prethodno pojeli npr. bakteriju i tako ona biva uništena.

Imuni sistem, odnosno imunost može biti pokrenuta infekcijom ili vakcinacijom (aktivna imunost) ili preneta unosom antitela ili limfocita aktivno imunizovane jedinke (pasivna imunost). U prvom slučaju, kada bakterija dospe u organizam stvaraju se antitela sa ciljem da se iskoreni njeno prisustvo i uspostavi otpornost organizma na kasniju infekciju istiom bakterijom ili virusom. Tada osoba postaje imuna na pomenutog uzročnika. Ova imunost se naziva aktivna jer je organizam sam proizveo antitela koja će ga štititi u budućnosti.

Pasivna imunost predstavlja unošenje antitela od nekog čije telo je već stvorilo antitela na isti virus ili bakteriju. Primer može biti serum protiv tetausa. Pasivna imunost ne obezbeđuju trajnu zaštitu protiv uzročnika. Jedini fiziološki primer pasivne imunosti uočava se kod novorođenčadi. Njihov imuni sistem nije dovoljno zreo, te ih u prvim mesecima života štite antitela od majke. Antitela se prenose preko placente i majčinog mleka.

Literatura:

• Abbas AK, Lichtman AH. Osnovna imunologija, četvrto izdanje, Beograd, Data Status 2013.
• Guyton CA., Hall JE. Medicinska fiziologija, jedanaesto izdanje, Beograd, Savremena Administracija, 2008.