Hirurgija

Terapija opekotina

Terapija opekotina kao i dijagnostka opekotina nastavlja se u daljem tekstu. O definiciji opekotine, materijama koje je izazivaju odnosno kako nastaju kao i o patofiziološkim mehanizmima možete pročitati ovde.

Kako bi se sproveo dalji dijagnostički postupak i napravio plan lečenja sve opekotinske povrede prema težini kliničke slike dele se na lake, srednje teške i teške. Najvažniji ali ne i jedini elementi u tom određivanju su veličina povrede kao i njena dubina. Veličinu, opseg povrede određujemo kao procenat oštećene kože u odnosu na celokupnu površinu kože (TBSA – total body surface area). U praksi za osnovnu orjentaciju koriste se „pravilo devetke“ i „pravilo dlana“. Kod „pravila devetke“ telo odrasle osobe deli se u 11 regiona relativno jednake površine. Svaki od njih predstavlja 9% TBSA. Ti delovi su: gornji ekstremitet, prednja strana donjeg ekstremiteta, zadnja strana donjeg ekstremiteta, glava i vrat i prednja i zadnja strana trupa (po 18% napred i pozadi). Dakle – ruke (18%), noge (36%), trup (36%), glava i vrat (9%), genitalije i perineum (1%). Pravilo devetke se najčešće upotrebljava u proceni velikih opekotina, ali u slučaju manjih znatno preciznijie je pravilo dlana. Površina dlana posmatrane osobe orjentaciono predstavlja 1% telesne površine. Dlan bez prstiju odgovara površini od 0,5%. Kod dece se ne primenjuju ova pravila jer je odnos delova tela različit nego ko odraslih. Dubinu opekotine nije leko proceniti te se definitivna procena dubine opekotine u toko 24 do 48h. (Slika 1).

lecenje opekotina, pravilo devetke, pravilo sake, hirurgija opekotina, operacije, surgery, total body surface area
Slika 1. Pravilo devetke i šake u proceni površine opečenog dela tela
Foto Credit: Zona Medicine®

Opekotine osim po površini mogu se klasifikovati i po dubini na (Slika 2):

  • I stepen (epidermalne opekotine),
  • II stepen (II-A ili površna dermalna opekotinai II-B duboka dermalna opekotine),
  • III stepen (subdermalna opekotina),
  • IV stepen (karbonizacija).

Osim težine povrede na stanje povređenog znatno utiču i starost, prethodno postojeća oboljenja (hronična, degenerativna, infektivna), udružene povrede u toku zadobijanja opekotina. Osobe u starosnoj grupi od 10 do 50 godina imaju najveće šanse za preživljavanje ako se radi o identičnoj opekotini, s tim da se misli na teže opekotine. Na osnovu procene površine i dubine povrede procenjuje se terapija opekotina.

Terapija opekotina

Lečenje opekotina obuhvata terapiju same opekotine, terapiju sistemskih poremećaja u okviru „opekotinske bolesti“ i lečenje komplikacija do kojih dolazi u toku bolesti i lečenja. Terapija počinje ukazivanjem prve pomoći (A – airway, B – breathing, C – circulation). Potrebno je udaljiti povređenog od štetnog agensa. Sprečiti dalje štetno delovanje istog. Sprovesti zaštitu ozleđene površine, ako je moguće hladiti povređeno mesto. Veoma je važno prevenirati znake šoka ukoliko postoje (utopljavanje tela, davanje analgetika, peroralno davanje tečnosti).

terapija opekotina, lecenje opekotina, opekotine, hirurgija, hirurgija opekotina, oziljci
Slika 2. Stepeni opekotine u zavisnosti od dubine zahvaćenog tkiva
Foto Credit: K. Aainsqatsi at English Wikipedia (Original text: K. Aainsqatsi) – Transferred from en.wikipedia to Commons. CC BY-SA 3.0

Terapija opekotina ne savetuje se nanošenje bilo kakvih sredstava narodne i oficijalne medicine na opečenu površinu! Na ovaj način olakšava se kasnija obrada opekotine i prevenira sekundarna kontaminacija rane. U skladu sa težinom opekotine obezbediti adekvatan transport povređenog do zdravstvene ustanove.

U ambulanti zdravstvene ustanove vrši se procena težine i započinje terapija opekotina. Ako je opekotina za ambulantni tretman lokalno se obrađuje. Povređenom se daju saveti i medikamenti pa se otpušta kući. Opekotine prvog stepena ne zahtevaju ozbiljno lečenje. Ipak, važno je pregledati povređenog i isključiti dublje opekotine. Ovakvoj osobi se savetuje izbegavanje postojećih izvora toplote koji su doveli do povrede. Potreban je lokalni tretman hladnim oblogama i blagom hidrantnom kremom. Po potrebi mogu se uzeti analgopiretici.

Međutim, ako je u pitanju umereno teška ili teška povreda povređeni se upućuje na lečenje u najbližu hiruršku ustanovu i specijalizovani centar za opekotine. Pre transporta potrebno je pripremiti pobređenog: venska linijia, urinarni kateter, kontrola disanja (po potrebi intubacija), primena analgetika, antitetanusna zaštita, obrada površine ako je transport duži od dva sata ili zaštita sterilnim kompresama ako je u pitanju kraće vreme. Terapija opekotina ponekad kada je lokalizacija opekotine  dubokog stepena na ekstremitetima, vratu i grudnom košu podrazumeva izvođenje longitudinalne incizije. Na ovaj način se povređen ekstremitet oslobađa pritiska, a kada je u pitanju vrat i grudni koš omogućavaju se normalne respiracije.

Kada osoba stigne u hiruršku ustanovu nastavlja se adekvatna rehidratacija u cilju prevencije šoka. Najčešće se upotrebljava Ringer-laktat jer ne opterećuje organizam jonima natrijuma. Koloidi se u prva 24h ne daju jer dovode do nastanka edema usled poremećene propustljivosti kapilara. Adekvatna rehidratacija koja je otpočeta pravovremeno daje potporu kardiovaskularnom sistemu i omogućava eliminaciju štetnih produkata i prevenira oštećenje bubrega.

Cilj obrade opekotine je smanjenje kontaminacije rane i omogućavanje najpovoljnijih uslova za spontano zaceljivanje. Čišćenje se izvodi u uslovima antisepse i asepse. Najpre se uklanja odeća, prljavština, tragovi supstance koji su doveli do povrede ako postoje. Sledi čišćenje neagresivnim antiseptikom (povidon, asepsol, itd.). Postupak se ponavlja dok se rana ne očisti. Zatim se ispira obilnim količinama fiziološkog rastvora. Površina se osuši i pristupa se zavijanju, što predstavlja „zatvorenu“ metodu lečenja . Slojevitost zavoja zavisi od stepena oštećenja.

Opekotina drugog površnog stepena (II-A) previja se zavojem sa pet slojeva, masna gaza, vlažna gaza, suva gaza, sterilna vata i sterilni zavoj. Masna gaza (vazelin) omogućava lakše dreniranje tečnosti sa rane ka gornjim slojevima, bolju epitelizaciju i manje bolno sledeće previjanje. Vlažna gaza je natopljena fiziološkim rastvorom, rastvorom rivanola, povidona, borne kiseline, itd. Deluje tako što lokalno hladi povređenu površinu i ravnomerno upije sekret kako se suši. Suva gaza upija sekret i štiti ranu od prodora infekcije. Sterilna vata pojačava ovaj efekat, ravnomerno pritiska zavijenu površinu. Sterilni zavoj ravnomerno komprimuje sve pomenute slojeve.

Ovako postavljen zavoj omogućava optimalne uslove za spontano zarastanje, epitelizaciju, i uz nadzor i povremene kontrole može ostati nepromenjen do 12, 14 dana. Opekotine II-A stepena do tada završavaju spontanu epitelizaciju i smatraju se izlečenim. Zavoj se ranije menja ako dođe do provlažavanja (omogućava nastanak infekcije), pojave infekcije. Znaci infekcije su crvenilo, pojačana bol, otok, temperatura, groznica, slabost i malaksalost.

Kod opekotina II-B stepena na rani postoje naslage mrtvog tkiva koje pospešuju infekciju. Potrebno je svakodnevno previjanje bez masne gaze. Opekotine trećeg stepena po pravilu se operišu.

Kod zatvorene metode lečenja opekotine zavoj predstavlja uništeni epiderm. On štiti ogoljene slojeve dok telo spontano ne zaceli. Ukoliko zatvorena metoda nije moguća ili dugo traje što može dovesti do razvoja infekcije primenjuje se hirurško lečenje.

Osim zatvorenog postoji i otvoren metod lečenja sa ciljem formiranja krusta ispod kojih dolazi do spontane epitelizacije. Prednosti ovakvog tretiranja su manja verovatnoća za razvoj infekcije, lakše prepoznavanje i lečenje iste. Nedostaci su potreba za izdvojenom prostorijom, sterilnom posteljinom, kontrolisanom cirkulacijom vazduha uz principe antisepse i asepse.

Hirurško lečenje dubokih opekotina (II-B i III stepen) podrazumeva uklanjanje eshare i transplantaciju kože. Ako su opečene površine velike koriste se autograftovi, kulture kože uzgojene in vitro, homograftovi (transplantati uzeti sa drugih osoba), heterograftovi (koža svinje), sintetske membrane (silikon, najlon).

Vaše komentare možete ostaviti na našoj fejsbuk stranici. Klikni da ostaviš komentar

 

Literatura:

  • Maksimović Ž. Hirurgija, udžbenik za studente, Medicinski fakultet u Beogradu, 2013.
  • Ministarstvo zdravstva kantona Sarajevo, Institu za naučnoistraživački rad i razvoj Kliničkog centra Univerziteta u Sarajevu, Vodič za opekotine https://mz.ks.gov.ba/sites/mz.ks.gov.ba/files/MZ-vodic_za_opekotine.pdf