Mikrobiologija

Opšta Mikrobiologija: 23-27

23. Sterilizacija

Sterilizacija predstavlja ubijanje ili uklanjanje svih živih organizama, vegetativnih oblika bakterija, spora, toksina (osim endotoksina), virusa, gljivica i parazita.

Metode sterilizacije su:

  1. fizička: toplota, radijacija, filtracija.
  2. hemijska: etilen oksid.

Toplota

Toplota koja se koristi za sterilizaciju može biti suva i vlažna. Suva uništava mikroorganizme denaturacijom njihovih proteina i oksidacijom različitih gradivnih komponenti. Temperatura na kojoj dolazi do denaturacije proteina je obrnuto proporcionalna količini prisutne vode:

albumin + 50% vode —–> koaguliše na 56oC,

albumin + 25% vode —–> koaguliše na 74 – 80oC,

albumin + 0% vode —–> koaguliše na 160 – 170oC.

Iz ovog primera vidimo da je sterilizacija vlažnom toplotom efikasnija nego sterilizacija suvom toplotom. Kuvanje, pasterizacija i vodena para koja struji nisu metode sterilizacije već metode koje postižu efekte dezinfekcije.

  • suva toplota: primena plamena, žarenje, opaljivanje, spaljivanje, vreo vazduh u suvom sterilizatoru.
  • vlažna toplota: tinidalizacija, vodena para koja struji (Kohov lonac), vodena para pod pritiskom (autoklav).

 

Suva toplota

Žarenje. Postupak podrazumeva direktnu primenu plamena na predmetu koji se steriliše. Koristi se za sterilizaciju eza. Eza se unosi u plamen i drži u plamenu sve dok se žica ne zažari.

Opaljivanje. Direktna primena plamena kojim se sterilišu otvori boca ili epruveta.

Spaljivanje je postupak koji se koristi za sterilizaciju leševa laboratorijskih životinja, materijala humanog porekla sa patologije, ređe zavojni materijal ili hirurška odeća.

Suvi sterilizator je uređaj gde se sterilizacija vrši suvim vrelim vazduhom na temperaturi od 160oC u trajanju od 2 sata, 170oC u trajanju od 1 sata ili 180oC u trajanju od 30 minuta. Uređaj podseća na pećnicu, unutra poseduje grejače za vazduh i ventilatore koji mešaju vazduh. U suvom sterilizatoru se sterilišu predmeti od stakla, porcelana i pojedinih metala. Ovde se ne mogu sterilisati predmeti od gume, plastike ili tkanine.

 

Vlažna toplota

Tinidalizacija ili frakciona sterilizacija jeste metoda koja podrazumeva zagrevanje tokom 30-45 minuta na temperaturi od 56oC, u vodenom kupatilu. Posle toga materijal koji se steriliše ponovo se zagreva na 37oC. Ovakav postupak se ponavlja tokom tri uzastopna dana. Cilj je da se na povišenoj temperaturi ubiju vegetativni oblici bakterija, a da se inkubiranjem na 37oC tokom noći omogući germinacija eventualno prisutnih spora bakterija u vegetativne oblike kako bi se na 56oC sledećeg dana ubili. Ova metoda se koristi u mikrobiološkim laboratorijama za sterilizaciju pojedinih hranljivih podloga (sa ugljenim hidratima ili serumom) koje visoka temperatura oštećuje.

Kohov lonac je uređaj u kome se za ubijanje mikroorganizama koristi vodena para koja struju. Pod uobičajenim uslovima korišćenja temperatura u ovom loncu ne prelazi 100oC tako da se ovim postupkom ubijaju vegetativni oblici bakterija i eventualno termolabilne spore. Ranije su se ovom metodom ubijale vaši. Danas se koristi u mikrobiološkim laboratorijama za sterilizaciju hranljivih podloga koje visoka temperatura oštećuje.

Autoklav je uređaj u kome se sterilizacija vrši vodenom parom pod pritiskom. Pod normalnim atmosferskim pritiskom para dostiže temperaturu od samo 100oC koju spore pojedinih bakterija dugo preživljavaju. U ovom uređaju pod pritiskom se postiže znatno veća temperatura. U okviru autoklava nalaze se grejači koji zagrevaju vodu, pretvarajući je u paru. Para ulazi u hermetički zatvorenu komoru, te vazduh izlazi napolje kroz ventile sve dok se komora ne ispuni čistom vodenom parom. Tada se ventil zatvara i temperatura  i pritisak rastu do određene granice nakon koje sigurnosni sistemi usključuju grejače tako da se unutar uređaja održava konstantan pritisak i temperatura. Efikasnost sterilizacije u autoklavu zavisi od prisustva zasićene vodene pare, tj. Odsustva vazduha u komori. Vrednosti temperature i vremena sterilizacije u autoklavu:

  1. 115oC, 0.68 bar, 35 minuta;
  2. 121oC, 1.02 bar, 15 minuta (najčešće korišćena);
  3. 132oC, 2.04 bar, 4 minuta.

U autoklavu možemo sterilisati: staklo, termostabilnu plastiku, metal, gumu, bakteriološke podloge, zavojni materijal, hirurške komprese i druge vrste tkanina.

Radijacija

Zračenje koje se koriste je samo jonizujuće zračenje.

Jonizujuće zračenje podrazumeva primenu γ-zraka i mnogo je jače od UV. Kao izvor najčešće se koristi kobalt 60. Ovo zračenje direktno ili indirektno oštećuje DNK, odnosno RNK (nastankom toksičnih slobodnih radikala i vodonik peroksida iz vode u mikroorganizmima). Najčešće se sterilišu medicinski instrumenti za jednokratnu upotrebu, napravljeni od plastike ili gume (špricevi, kateteri, petrijeve šolje, itd.).

Filtracija

Metoda sterilizacije kojim se mikroorganizmi uklanjaju iz tečnosti i vazduha primenom filtera. Obično se koriste filteri čije su pore veličine 0,2 µm. Danas se koriste filteri napravljeni od celuloze, polikarbonata. Filteri se koriste i za sterilizaciju vazduha u hirurškim salama i komorama za sterilan rad. Dobar primer jesu zapušači na epruvetama sa hranljivim bakteriološkim podlogama koji omogućavaju ulazak vazduha u epruvete, ali zadržavaju mikroorganizme.

Hemijske metode

Hemijska jedinjenja za ovu vrstu sterilizacije moraju biti visoko reaktivna. Najčešće se koriste etilen oksid, formaldehid i glutaraldehid. Etilen oksid (C2H4O) se od svih najviše koristi danas. Sam je eksplozivan na temperaturama iznad 10,8oC te se meša sa CO2 ili azotom. Ubacuje se u posebne komore gde se uslovi precizno mogu podešavati. Etilen oksidom se sterilišu plastične materije, optički instrumenti u čiji sastav ulaze sočiva, veštačke srčane valvule, kateteri.

Kontrola sterilizacije

Za kontrolu sterilizacije koriste se tri grupe metoda.

  1. Fizičke metode:
  • kontrola postignute temperature upotrebom termometra,
  • kontrola postignutog pritiska upotrebom manometra,
  • kontrolu dužine sterilizacije upotrebom sata.
  1. Hemijski indikatori:
  • benzonaftol koji se topi na temperaturi od 110oC,
  • antipirin koji se topi na temperaturi od 113oC,
  • jodoform koji se topi na temperaturi od 119oC,
  • benzoična kiselina koji se topi na temperaturi od 121o
  1. Biološki metod podrazumeva korišćenje spora određenih bakterija:
  • spore Bacillus subtilis-a koriste se za kontrolu sterilizacije u suvom sterilizatoru i sterilizaciju etilen oksidom,
  • spore Bacillus stearothermophilus-a koriste se za kontrolu sterilizacije u autoklavu,
  • spore Bacillus pumilis-a koriste se za kontrolu jonizujućim zračenjem.

Fizičke metode ne dokazuju direktno da je materijal sterilisan kako treba, već samo da je dostignuta određena temperatura, pritisak i da su trajali određeno vreme. Hemijska metoda se izvodi tako što se odgovarajući hemijski indikator stavlja zajedno sa materijalom koji treba da se steriliše. Posle sterilizacije posmatramo da li je došlo do promene boje ili agregatnog stanja indikatora.

Biološki metod je najpouzdaniji vid kontrole sterilizacije. Izvodi se tako što se paketići sa sporama bakterija stavljaju u uređaj zajedno sa materijalom za sterilizaciju. Posle sterilizacije spore se stavljaju u epruvete sa tečnom bakteriološkom podlogom i inkubiraju na odgovarajućoj temperaturi. Ako sterilizacija nije dobro izvedena, preživele spore se nakon inkubacije razmnožavaju, te se promena uočava zamućenjem bujona

 

24. Dezinfekcija

Dezinfekcija je metod kojim se smanjuje broj živih mikroorganizama njihovim ubijanjem ili uklanjanjem. Kao metoda nije selektivna, te se tokom procesa dezinfekcije uništavaju sve bakterije.

Metode dezinfekcije

Hemijske podrazumevaju upotrebu: dezificijensa (za dezinfekciju neživih predmeta) i antiseptika (za dezinfekciju kože, sluzokože i tkiva).

Fizičke metode podrazumevaju upotrebu: toplote (kuvanje, pasterizacija, para koja struji) i radijacija (UV zračenje).

 

Hemijske metode dezinfekcije

Hemijski dezificijensi deluju tako što:

  • dovode do oštećenja proteina koagulacijom i denaturacijom,
  • menjanjem integriteta i funkcije ćelijskih ovojnica,
  • reagovanjem sa reaktivnim grupama enzima (-SH, -COOH, -NH2).

Pojedini dezificijensi kao što je lakohol deluje na više načina, denaturiše proteine i oštećuje lipidne strukture u membranama mikroorganizama. Hemijska sredstva se svrstavaju u više grupa:

  1. aldehidi (formaldehid, glutaraldehid),
  2. oksidansi (vodonik peroksid),
  3. halogeni elementi (jod, hlor),
  4. fenoli (bisfenoli),
  5. površinski aktivna jedinjenja (sapuni),
  6. alkoholi (etanol, izopropanol),
  7. antiseptičke boje (aktiflavin),
  8. teški metali (srebro, bakar, živa),
  9. kiseline (persirćetna, mlečna).

Dezificijensi i antiseptici su obično ista hemijska jedinjenja, s tim što se antiseptici primenjuju u nižim koncentracijama. Sapuni koji se koriste za pranje ruku imaju mehaničko dejstvo kojim uklanjaju mikroorganizme sa kože. Postoje i antibakterijski sapuni. Važno je naglasiti da pojedini mikroorganizmi poput Pseudomonas aeruginosa, mogu se razmnožavati u pojedinim dezificijensima.

Fizičke metode

Kuvanje. Ključala voda 100oC, najmanje 15 mnuta. Ubijaju se vegetantni oblici bakterija i neke termolabilnije spore.

Pasterizacija je metod koji se najviše koristi u industriji hrane. Izvodi se na 62,8oC tokom 30 minuta, ili kao kratkotrajna pasterizacija na 71,7oC tokom 15 sekundi. Ovaj metod preživljavaju spore bakterija, vegetativni oblici nekih bakterija.

UV zračenje dovodi do nastanka pirimidinskih dimera koji onemogućavaju normalno sparivanje baza i normalnu sintezu DNK mikroorganizama. Energija ovog zračenja ima malu prodornu moć i ne deluje na delove predmeta koji nisu direktno izloženi UV zračenju (delove u senci). Još jedan problem jeste to što bakterije sintetišu enzime kojima razgrađuju nastale dimere i omogućavaju normalnu deobu DNK. Intenzitet zračenja zavisi i od udaljenosti predmeta, što je dalje to je zračenje slabije. U praksi se UV zračenje koristi samo za dezinfekciju ali ne i za sterilizaciju. Dezinfikuje vazduh, radne površine, vodu (gde tanak sloj vode prolazi ispod UV lampe).

Faktori koji utiču na efikasnost dezinfekcije

  1. priroda predmeta koji treba da se dezinfikuje (fizičko stanje, vrsta materijala, površina predmeta, oblik);
  2. vrsta i koncentracija dezificijensa;
  3. dužina delovanja dezificijensa (duže je bolje);
  4. temperatura (pri višim temperaturama dezificijensi su efikasnji);
  5. pH;
  6. prisustvo organskih materija (krv, gnoj, saliva, sputum smanjuju ili kompletno inhibiraju efikasnost dezificijensa);
  7. vrsta i broj mikroorganizama (veći broj zahteva duže vreme dejstva dezificijensa);
  8. na efikasnost dezinfekcije utiče i vrsta prisutnih mikroorganizama.
  9. Otpornost mikroorganizama: prioni, spore bakterija, mikobakterije, virusi bez omotača, vegetativni oblici Gram negativnih, gljive, vegetativni oblici Gram pozitivnih, virusi sa omotačem (najmanje otporni).

Kod dezinfekcije razlikujemo tri stepena efikasnosti:

  1. visok stepen dezinfekcije (skoro se izjednačava sa sterilizacijom, deluju sporocidno),
  2. srednji stepen dezinfekcije (deluju na mikobakterije i nemaju sporocidno dejstvo),
  3. nizak stepen dezinfekcije (ne deluju na mikobakterije, ni na spore).

 

25. Asocijacije živih organizama

Asocijacija dva ili više živih bića bez obzira da li je štetna ili korisna za organizme koji žive zajedno naziva se simbioza.

Asocijacije između bakterija

  1. Zajednički život dva mikroorganizma pri čemu jedan na drugog ne deluju.
  2. Jedna vrsta ima korist, a druga ni korist ni štetu.
  3. Oba organizma imaju korist.
  4. Interakcija nepovoljna za oba organizma.
  5. Nepovoljna za jednu ili obe vrste.

Asocijacije između bakterija i čoveka

  1. Bakterija koristi čoveka (domaćina) kao sklonište i izvor hrane, pri čemu čovek nema štete.
  2. Interakcija gde bakterija i čovek imaju korist od zajedničkog života.
  3. Bakterija koristi domaćina kao sklonište i izvor hrane, pri čemu je ova asocijacija štetna za čoveka.

 

26. Faktori virulencije (fakt. adherencije, fakt. invazivnosti i toksini)

Prema sposobnosti da izazovu oboljenje, bakterije se dele na:

  1. striktno patogene (izazivaju oboljenja osetljivog domaćina);
  2. uslovno patogene ili oportunisti (izazivaju infekciju kod pada imunog odgovora ili kada uslovno patogene bakterije promene prirodno mesto boravka, primer je Escherichia coli kada pređe iz debelog creve u uretru);
  3. apatogene bakterije ne izazivaju bolest.

Ova podela nije apsolutna jer neke patogene bakterije se nalaze na koži i sluznicama ali ne izazivaju bolest. Sposobnost mikroorganizma da izazive bolest naziva se patogenost. To je genetski determinisana osobina. Patogene bakterija poseduje gene koji kodiraju sintezu pojedinih struktura bakterijske ćelije ili ekstracelularnih produkata odgovornih za nastanak oboljenja. U zavisnosti od uslova sredine različita je ekspresija gena i zato patogeni mikroorganizmi mogu izazvati oboljenja različite težine. Stepen patogenosti se zove virulencija. Tako da patogen mikroorganizam može biti više ili manje virulentan, a ne više ili manje patogen. Patogenost je stalna osobina nekih mikroorganizama, a virulencija se može menjati u zavisnosti od uslova sredine. Smanjenje virulencije naziva se atenuacija. Najčešće nastaje kada se bakterije uzastopno preseljavaju na hranljivim podlogama ili se kultivišu na temperaturama koje nisu optimalne za njihov rast. Atenuacija je korisna i upotrebljava se za proizvodnju živih vakcina (BCG vakcina). Povećanje virulencije naziva se egzaltacija i nastaje kada se bakterija prenosi sa jednog čoveka na drugog više puta.

Virulencija se meri brojem mikroorganizama potrebnih da izazovu bolest u 50% testiranih životinja (srednja infektivna doza – ID50), ili količinom toksina koja ubija 50% testiranih životinja (srednja letalna doza – LD50).

Kada patogeni mikroorganizam stupi u kontakt sa domaćinom može doći do:

  • Domaćin ne odgovara na prisustvo mikroorganizama;
  • Imunski sistem domaćina odgovara na prisustvo mikroorganizama produkcijom antitela i/ili aktivacijom celularnog imunog odgovora;
  • Usled prisustva mikroorganizma aktiviran je imunski sistem domaćina, te dolazi do oštećenja tkiva i simptoma bolesti.

Faktori virulencije

Pojedine strukture bakterijske ćelije (kapsula, pili, ekstracelularni produkti) koji su odgovorni za nastanak oboljenja. Dele se u tri grupe:

  1. faktori adherencije ili faktori kolonizacije,
  2. faktori invazivnosti,

Faktori adherencije

  • pili,
  • površinski proteini,
  • kapsula i glikokaliks.

Adherencija mikroorganizama za ćelije domaćina je jedna od karakteristika koje su potrebne za infekciju. Ako bakterija ne adherira biće eliminisana aktivnošću trepljastog epitela, peristaltike, sprana telesnim tečnostima. Faktori su:

Pili (fimbrije). Uglavnom ih poseduju Gram-negativne bakterije. Vezuju se za glikoproteinske ili glikolipidne receptore na ćelijama. Najčešće je prisutan adhezin kod Escherichia coli i mnogih drugih enterobakterija je tip 1 pila. Ove pile adheriraju na receptore sa manozom na epitelnim ćelijama. Spomenuta bakterija poseduje i P pile koje se vezuju za ligalaktozidne strukture receptora genitourinarnog trakta. E. coli koja izaziva prolive putnika ima pile koje prepoznaju specifične receptore u tankom crevu, gde bakterija luči endotoksin odgovoran za dijarejalni sindrom.

Pile kod Streptococcus pyogenes-a su građene od lipoteihoinske kiseline i M proteina i adheriraju za epitelne ćelije nazofarinksa koje sadrže fironektin. Fibronektin je receptor za lipoteihoinsku kiselinu, a M protein je antifagocitni faktor.

Ulogu adhezina imaju i kapsula i sluzavi omotač bakterija. Pored adherencije za epitelne ćelije, bakterije sa ovim strukturama vezuju se i za sintetske implantate (veštački srčani zalisci, veštački zglobovi, kateteri) i na taj način izazivaju infekciju. Bakterije formiraju biofilm, gde se bakterije vazuju jedne za druge u slojevima. Na taj način bakterije su zaštićene od dejstva fagovita i antibiotika.

Neke bakterije (Neisseria meningitidis, Neisseria gonorrhoeae, Haemophilus influenzae, Streptococcus pneumoniae) produkuju IgA1 proteazu koja razgrađuje antitel tipa IgA1 i tako omogućava adherenciju bakterija za sluzokožu. Prethodno sintetisana antitela ne mogu da spreče adherenciju pri ponovnoj infekciji bakterijama koje su sintetisale novi tip adhezina.

Faktori invazivnosti

Faktori invazivnosti su sledeći korak u uspešnoj infekciji bakterije. Da bi ispoljili ove faktore bakterije moraju prvo da adheriraju za epitelne ćelije, gde se na tom mestu umnožava i produkuje toksine. Bakterije mogu da penetriraju subepitelni sloj, gde se sreću sa odbrambenim snagama domaćina i ako prežive dospevaju u limfne čvorove i u cirkulaciju, pa putem krvi do ciljnih organa. Mogućnost mikroorganizama da prodru kroz epitelni sloj naziva se invazivnost.

Većina bakterija ne može da prodre kroz neoštećenu kožu i sluzokožu. Izuzetak čine invazivni mikroorganizmi koji na različite načine prodru kroz epitelni sloj. Invazivne bakterije produkuju još i enzime koji omogućavaju širenje, produkuju i antifagocitne faktore.

Najčešći faktori invazivnosti su:

  1. Stvara je Staphylococcus aureus. Pretvara fibrinogen u fibrin. Fibrinske naslage sprečavaju fagocitozu stafilokoka tako što ograniče nastalu leziju i oblažu površinu mikroorganizma.
  2. Stvaraju ga streptokoke. Pretvara plazminogen u plazmin koji razgrađuje fibrin i pomaže širenje streptokoka kroz tkiva.
  3. Produkuju je streptokoke, stafilokoke i klostridije. Razgrađuje hijaluronsku kiselinu – komponentu međućelijske supstance i pomaže širenje mikroorganizama kroz tkiva.
  4. Hemolizini (liziraju eritrocite) i leukocidini (liziraju neutrofilne leukocite i makrofage). Produkuju ih streptokoke, stafilkoke, klostridije.
  5. Stvaraju ga klostridije i razgrađuju lecitin u citoplazmatskoj membrani.
  6. Stvaraju je klostridije i razgrađuje kolagen u vezivu i tako omogućava širanje bakterija.

Antifagocitni faktori

  • Prisutna je kod nekih bakterija. Njeni polisaharidi ometaju adherenciju fagocita za bakterijske ćelije. Antikapsularna antitela čine fagocitozu efikasnom. Vakcine protiv Streptococcus pneumoniae i Neisseria meningitidis sadrže kapsularne antigene.
  • protein A Streptococcus aureusa vezuje se za Fc fragment IgG antitela i inhibira njihovu opsonizaciju.
  • M protein. Nalazi se na površini Pyogenes. Za njega se vezuje fibrinogen odnosno fibrin koji prekrivši površinu bakterijske ćelije sprečavaju opsonizaciju i fagocitozu.

Toksini (egzo i endotoksini)

Egzotoksine luče Gram pozitivne i Gram negativne bakterije. Egzotoksini su proteini, a geni koji kodiraju njihovu sintezu locirani su na plazmidima ili bakteriofagima. Egzotoksini su jako toksični, ali su dobri antigeni i stimulišu sintezu antitela. Te se koriste za pravljenje vakcina. Pod dejstvom formaldehida, kiseline ili toplote egzotoksini prelaze u netoksične oblike – toksoid ili anatoksin. Toksoid nije toksičan, ali je sačuvao antigenost. Koristi se kao vakcina protiv difterija i tetanusa.  Egzotoksini su građeni od subjedinice A (aktivan) i subjedinice B (bezivanje). Mehanizmi dejstva egzotoksina:

  1. Deluju na nivou ćelijske membrane:
  • lipaze (lecitinaza klostridija prouzrokuje gasne gangrene);
  • toksini koji se ugrađuju u membrane (formiraju pore i tako povećavaju permeabilnost ćelijske membrane. Voda ulazi u ćeliju, ona bubri i prska).
  1. Toksini koji inhibiraju sintezu proteina. Difterijski toksin i egzotoksin A Pseudomonas aeruginosae.
  2. Toksini koji povećavaju koncentraciju cAMP. Dolazi do porasta cikličnog AMP, menja se električni potencijal u citoplazmatskoj membrani i dolazi do gubitka tečnosti i elektrolita (proliv). Ovako deluju egzotoksini Vibrio cholerae i coli.
  3. Toksini koji blokiraju funkciju nervnog sistema. Tetanusni toksin (sprečava oslobađanje inhibitornih neurotransmitera i nastaju spastične paralize) i botulinski toksin (sprečava oslobađanje acetilholina na neuromuskularnim pločama što dovodi do mlitave paralize).
  4. Toksini kao superantigeni. Primer je toksični šok sindrom toksin koji se direktno vezuje za receptore na T limfocitima i aktivira veliki broj klonova CD4 + T limfocita. Dolazi do nastanka sistemskih i lokalnih promena na koži, git-u, itd.

Endotoksin je sastavni deo ćelijskog zida Gram-negativnih bakterija. Oslobađa se pri lizi bakterijske ćelije i delom tokom raspada bakterije. Endotoksin je lipopolisaharid (LPS). Sinteza je kodirana genima bakterijskog hromozoma.

LPS se sastoji od lipida A koji je odgovoran za toksičnost, i O antigena. Endotoksin je manje toksičan od egzotoksina, slab je antigen, ne može se konvertovati u toksoid i protiv njega ne postoji vakcina. Endotoksin je otporan na autoklaviranje. Endotoksini svih bakterija imaju zajedničko dejstvo: dovodi do groznice i endotoksičnog šoka. Posle oslobađanja LPS se veže za receptore na makrofagima, monocitima i drugim ćelijama. Na ovaj način dolazi do:

  • produkcije citokina od strane monocita i makrofaga,
  • aktivacije sistema komplementa alternativnim putem,
  • aktivacije procesa koagulacije krvi.

Oslobađaju se citokini IL-1, IL-6. IL-8, TNFα. IL-1 i TNFα deluju na centar za termoregulaciju u hipotalamusu i dovode do povišene temperature. Ostali efekti endotoksina se ispoljavaju na krvnim sudovima (oštećenje endotela, vazodilatacija i aktivacija komplementa). Dolazi do hipotenzije i poremećaja perfuzije vitalnih organa. Dolazi do aktivacije Hagemanovog faktora koagulacije XII i dolazi do diseminovane intravskularne koagulacije – DIK koji doprinosi ishemiji i nastanku šoka.

Komponente ćelijskog zida Gram-negativnih bakterija poput fragmenata peptidoglkana, teihoična kiselina) mogu u organizmu domaćina izazvati iste reakcije kao LPS i dovesti do nastanka septičnog šoka.

 

27. Normalna bakterijska mikroflora čoveka

Bakterijska flora čoveka je u sinergističkoj asocijaciji sa domaćinom. Čovek ima višestruke koristi od nje. Dobre bakterije se nalaze na kožu, u sluznicama, u crevima. Konkurišu za hranljive sastojke i tako ne dozvoljavaju patogenim bakterijama da se razviju. Luče supstance koje sprečavaju kolonizaciju patogenim bakterija. Konkurišu za receptorska mesta. Stimulišu imuni sistem. Pomažu varenje, apsorpciju vitamina, metabolizam. Fiziološka mikroflora pored pozitivnog uticaja može ponekad imati i negativan uticaj na čoveka poput, pojave oportunističkih infekcija, kancerogenih bakterijskih metaboliti (amini u crevima).

Za vreme intrauterinog razvoja plod se nalazi u sterilnoj sredini, ali prskanje plodovih ovojnica i prolazak kroz porođajni kanal predstavlja početak kolonizacije novorođenčeta mikroorganizmima. Kolonizacija tela se odvija postupno. Prvo sa majke, zatim preko osoblja iz porodilišta, porodičnog i socijalnog okruženja, iz sredine i putem hrane.

Fiziološku mikrofloru čoveka čine:

  • rezidentna flora,
  • tranzitorna flora.

Rezidentna je zapravo stalna. Sastoji se od uobičajeno prisutnih mikroorganizama u nekoj sredini i u određenoj životnoj dobi. Kada dođe do poremećaja brzo se i spontano oporavi.

Tranzitorna mikrofolora se sastoji od nepatogenih i uslovno patogenih mikroorganizama koji kolonizuju kožu i sluzokože više sati i dana, ali se ne restituiše kada se odstrani. Potiče iz okruženja.

Termin na koji treba obratiti pažnju je kliconošto. To je prisutnost patogenih mokroorganizama u organizmu osobe koja je otporna na tu infekciju. Ovakve osobe mogu biti izvor zaraze.

Faktori koji utiču na osobine i sastav normalne bakterijske flore su:

  • lokalne osobine tkiva: pH, oksido-redukcioni potencijal, količina hranljivih materija, životno doba, antibakterijske supstance;
  • interakcije među bakterijama: kompeticija za hranu, inhibitorna aktivnost metaboličkih produkata, produkcija antibiotika.

Rasprostranjenost normalne bakterijske mikroflore

Bakterije naseljavaju samo neke regije ljudskog organizma, dok su druge regije sterilne. Primarno sterilne su: krv, tkivne tečnosti i tkiva.

Položaj normalne bakterijske flore

Normalna mikroflora Koža. Bakterija ima najviše na regijama koje se znoje. Normalnu mikrofloru čine: Staphylococcus epidermidis, Staphylococcus aureus u malom nroju, Micrococcus spp., Neisseria spp., difteroidi, mali broj kandide. Koža je u stalnom kontaktu sa spoljašnjom sredinom i na njoj se često može naći tranzienta flora u čijoj eliminiaciji su važni pH, masne kiseline u sekretu lojnih žlezda, lizozim.

Normalna mikroflora usne duplje i gornjeg respiratornog trakta. Nos, usta, ždrelo i dušnik su kolonizovani brojnim vrstama aerobnih i anaerobnih bakterija. Malo bakterija se može naći u bronhijama koje su zaštićene aktivnošću trepljastog epitela i sekretornim IgA. Bronhiole i alveole su sterilne.

Normalna mikroflora intestinalnog trakta. Novorođenče se rađa bez mikroorganizama u crevima, da bi se odmah posle rođenja pojavili laktobacili. Način ishrane ima značajan uticaj na sastav crevne mikroflore. Pripadnici normalne flore creva su:

  • Enterobacter spp.bez patogenih rodova,
  • Gram negativne nefermentišuće vrste,
  • Enterococcus,
  • Staphylococcus epidermidis,
  • Staphylococcus aureus u malom broju,
  • alfa hemolitičke i nehemolitičke streptokoke,
  • difteroidi,
  • kvasnice,
  • anaerobne bakterije.

Normalna flora vagine. Neposredno posle rođenja vaginu kolonizuju laktobacili koji su prisutni dok je pH nizak. Kada se pH promeni na neutralan laktobacile zamenjuju koke i bacili. U pubertetu su laktobacili dominantni, zbog estrogena. Posle menopauze laktobacili nestaju i ponovo se javlja mešana bakterijska flora.