Terapija hipertenzije

Terapija hipertenzije podrazumeva nefarmakološke mere i lečenje upotrebom lekova. Nefarmakološke mere podrazumevaju promenu načina života. Ovde ubrajamo prestanak pušenja, smanjenje telesne mase, smanjenje unosa soli, povećanje fizičke aktivnosti (šetnja svaki dan po pola sata), smanjenje unosa alkohola, povećanje unosa voća i povrća, smanjenje unosa zasićenih masti. Nefarmakološke mere se uvode kada vrednosti krvnog pritiska odgovaraju prehipertenziji. Ove mere preporučuju se i kod svih oblika hipertenzije uz odgovarajuće lekove. Detaljnije o samoj bolesti pročitajte u našem prethodnom članku – arterijska hipertenzija.

Terapija hipertenzije lekovima uvodi se kada je krvni pritisak viši od 140/90 mm Hg. Prva linija antihipertenziva podrazumeva:

• tiazidne diuretike,
• ACE inhibitore,
• beta blokatore,
• blokatore kalcijumovih kanala (BKK),
• antagoniste angiotenzinskih receptora.

U drugu liniju smešteni su diuretici Henleove petlje, diuretici koji štede kalijum, alfa agonisti i centralni simpatolitici, direktni vazodilatatori. Lekovi druge linije koriste se ređe jer imaju više neželjenih dejstava od prve linije.

Terapija hipertenzije – Smernice

Lečenje treba započeti lekom koji deluje i na prateću bolest i/ili ne pogoršava njeno stanje. Početni lek treba da bude onaj koji pacijent nabolje podnosi. Terapija se započinje malom dozom leka. Ako se ne postigne sniženje pritiska doza se povećava. Kada prvi lek ne deluje, menja se drugim ili mu se drugi dodaje. Ako ni ova dva ne pomognu dodaje se i treći medikament. Ako vrednosti povišenog krvnog pritiska nije moguće sniziti ni sa tri leka potrebno je razmotriti postojanje sekundarne hipertenzije. U izuzetno teškim slučajevima kada tri leka ne daju odgovarajuće rezultate uvodi se i četvrti lek.

Terapija hipertenzije – Diuretici

Diuretici su lekovi koji blokiraju reapsorpciju natrijuma iz bubrežnih kanalića u krv. Na ovaj način natrijum se iz organizma izbacuje urinom i za sobom povlači vodu te snižava krvni pritisak. Osim u terapiji hipertenzije diuretici se koriste i u terapiji edema i srčane insuficijencije. U odnosu na mesto delovanja ovi lekovi se dele na diuretike Henleove petlje, tiazidne diuretike i diuretike koji štede kalijum.

Terapija hipertenzije – Diuretici Henleove petlje

Deluju na ushodnom kraku Henleove petlje. Blokiraju natrijum-kalijum-hlor transportni protein. Ovaj protein vraća natrijum, kalijum i hloride iz kanalića bubrega u krv. Njegovom blokadom pomenuti elektroliti izlučuju se urinom iz organizma. Diuretici Henleove petlje imaju najjače diuretičko dejstvo. Usled smanjenje koncentracije natrijuma u plazmi smanjuje se uticaj simpatikusa na krvne sudove. Na ovaj način diuretici Henleove petlje sprečavaju suženje krvnih sudova.

Predstavnici su furosemid, bumetanid i etakrinska kiselina. Koriste se u lečenju hipertenzije kod osoba sa bubrežnom insuficijencijom. Kod pojave edema srčanog i bubrežnog porekla kao i kod ciroze jetre. Ako se diuretici Henleove petlje istovremeno primenjuju sa gentamicinom mogu dovesti do oštećenja sluha.

Terapija hipertenzije – Tiazidni diuretici

Tiazidni diuretici deluju na nivou distalnih tubula blokirajući natrijum-hlor kontransport. Dovode do izlučivanja natrijuma i vode. Svojim dejstvom dovode do smanjenja minutnog volumena srca (MVS) smanjujući zapreminu tečnosti. Usled smanjenja koncentracije natrijuma izostaje aktivnost simpatikusa na krvne sudove, tj. nema vazokonstrikcije. Na ovaj način smanjeni su i MVS i periferni vaskularni otpor.




Predstavnici tiazidnih diuretika su hidrohlortiazid i indapamin. Tiazidi pojačavaju izlučivanje kalijuma iz organizma, a zadržavaju kalcijum. Zato su pogodni za primenu kod starijih ljudi, naročito kod žena u menopauzi jer štede kalcijum. Indikacija za upotrebu tiazidnih diuretika je ista kao i kod prethodne grupe. Kako bi se sprečila hipokalijemija kombinuju se sa ACE inhibitorima. Usled smanjenja koncentracije kalijuma tiazidi izazivaju smanjeno oslobađanje insulina i hiperglikemiju. Tiazidi povećavaju koncentraciju mokraćne kiseline u krvi kao i nivo holesterola i triglicerida. Zbog slične strukture sa sulfonamidima mogu izazvati alergijske reakcije kod ljudi koji su osetljivi na ove antibiotike.

Terapija hipertenzije – Diuretici koji štede kalijum

Ova grupa lekova blokira razmenu natrijuma i kalijuma u završnom delu bubrežnih kanalića i tako zadržavaju kalijum u organizmu. Predstavnici su amilorid i triamteren. Koriste se u kombinaciji sa prethodne dve grupe lekova. Mogu izazvati hiperkalijemiju.

U ovu grupu lekova smešten je i spironolakton. On je blokator aldosteronskih receptora. Deluje tako što blokadom pomenutih receptora pospešuje izlučivanje natrijuma i vode, a zadržava kalijum. Koristi se u terapiji srčane slabosti i kod pojačanog lučenja aldosterona od strane kore nadbubrega. Neželjena dejstva kod muškaraca su ginekomastija i impotencija, a kod žena poremećaj ciklusa. Usled izazivanja hiperkalijemije ovu grupu ne treba primenjivati sa ACE inhibitorima, antagonistima aldosteronskih receptora i diureticima koji štede kalijum.

Neželjena dejstva diuretika su:

• hipokalijemija,
• hipomagnezijemija,
• hipokalcemija (kod tijazida hiperkalcemija),
• hiponatremija,
• hiperurikemija (sa mogućnošću nastanka gihta),
• hiperglikemija i rezistencija na insulin,
• povećanje LDL-holesterola i triglicerida,
• erektilna disfunkcija.

Važne interakcije diuretika:

• tiazidi i diuretici Henleove petlje mogu dovesti do pojave aritmija kod osoba koje koriste digitalis (zbog hipokalijemije),
• kortikosteroidi zbog mineralokortikoidnog efekta potenciraju hipokalijemiju uzrokovanu diureticima,
• svi diuretici mogu povećati koncentraciju litijuma i potencirati njegovu toksičnost,
• NSAIL inhibiraju sintezu prostaglandina neophodnih za normalnu perfuziju bubrega. Tako smanjuju natriuretičko i antihipertenzivno dejstvo diuretika.

 

 

Literatura:

• Ugrešić N., Stepanović-Petrović R., Savić M. (Uredn.) Farmakoterapija za farmaceute. Beograd: Farmaceutski fakultet, 2011.
• Samojlik I., Mikov M. (Uredn.) Farmakologija sa toksikologijom za studente stomatologije. Novi Sad: Medicinski fakultet, 2016.