Insulin je hormon endogenog dela pankreasa koji ima važnu ulogu u metabolizmu ugljenih hidrata, masti i proteina. Preparati insulina koji se koriste u terapiji šećerne bolesti nastali su primenom rekombinantne DNK tehnologije i sadrže sekvencu aminokiselina identičnu humanom insulinu. Rekombinantni insulin koristi se u terapiji dijabetes melitus tip 1, kod tipa 2 kada oralna terapija nije dala željene rezultate, kod osoba sa dijabetesom posle pankreatomije, kod gestacijskog dijabetesa. Skoro svi preparati na tržištu imaju koncentraciju 100 i.j./ml.
Prema dužini trajanja insulini se dele na:
- insuline sa brzim početkom i kratkim dejstvom,
- insuline sa srednje dugotrajnim dejstvom,
- insuline sa dugotrajnim dejstvom
Insulin se najčešće aplikuje subkutano u prednji trbušni zid, nadlakticu, podlakticu, glutealnu regiju. U hitnim stanjima primenjuje se intravenski i i intramuskularno. Za dupliranu primenu najčešće se koriste PEN-ovi, ali mogu i špric i igla i supkutana insulinska pumpa. Insulin se ne primenjuje peroralno jer se inaktivira u gastrointestinalnom traktu.
PEN-ovi su specijalno dizajnirane brizgalice, veličine i oblika olovke. Poseduju rezervoar koji sadrži insulin i veoma tanke igle. Doziranje se vrši jednostavnim pokretanjem zupčastog mehanizma u smeru kazaljke na satu. Interval doziranja je 2 i.j. Preparati insulina se čuvaju u frižideru, a većina može da traje i do 28 dana na sobnoj temperaturi.
Prirodni insulin je nemodifikovani kristalni insulin. To je bistri rastvor sa relativno brzim početkom i kratkim trajanjem dejstva. Zbog toga se primenjuje 30 minuta pre obroka.
Foto Credit: M.M, Zona Medicine®
Zamenom aminokiselina u prirodnom insulinu dobijeni su brzo delujući analozi insulina: lispro, aspart i glulizin. Nakon subkutane injekcije brzo prelaze u cirkulaciju pa se početak dejstva očekuje za 5-15 minuta, dok se maksimum postiže za jedan sat. Zbog svog brzog početka dejstva mogu biti primenjeni neposredno pre, nekada čak i posle obroka. Moguća primena posle obroka je naročito važna za pacijente koji imaju gubitak apetita ili gastroparezu.
Preparati sa srednje dugotrajnim dejstvom dobijaju se taloženjem insulina protaminom ili cinkom. Aplikuju se u vidu suspenzije omogućavajući sporo oslobađanje hormona. Primer je izofan insulin (NPH insulin). To je neutralna suspenzija koja sadrži kompleks humanog insulina sa protaminom. Insulin se sporo oslobađa iz ovog kompleksa, pa se dobija preparat sa odloženim početkom i produženim trajanjem efekta. NPH insulin može i da se meša sa humanim insulinom kao i sa brzodelujućim insulinima, ali se u tom slučaju mora odmah primeniti zbog nestabilnosti.
Preparati sa dugim dejstvom su glargin, detemir i degludek. Koriste se u cilju postizanja bazalne 24-časovne insulinizacije. Primenjuju se nezavisno od obroka i doba dana. Insulin degludek ima trajanje dejstva preko 42h, pa se primenjuje jedanput dnevno. Postoji u dve jačine, 100 i 200 j./ml. što može biti korisno za pacijente koji primaju velike doze.
Kada je reč o preporukama za primenu insulina u današnje vreme teži se takozvanoj intenzivnoj insulinskoj terapiji (IIT). Ona obuhvata višekratnu primenu insulina brzog dejstva u vidu bolusa (60% dnevne doze) uz primenu jedne doze insulina sa dugim dejstvom ujutru ili uveče za održavanje bazalne insulinizacije (40% dnevne doze). Ovaj vid je najpribližniji fiziološkom lučenju insulina. Osim IIT postoji i konvencionalna terapija gde se ukupna količina insulina primenjuje u jednoj ili dve doze. IIT omogućava primena insulinske pumpe koja obezbeđuje bazalnu infuziju insulina 24h dnevno kao i primenu u vidu bolusa tokom obroka. Korišćenjem pumpe može se poboljšati kontrola glikemije i smanjiti velike oscilacije u toku dana. Pacijenti mogu fleksibilnije da planiraju vreme i sadržaj obroka, kao i fizičku aktivnost. Međutim, insulinska pumpa nije namenjena svim pacijentima zbog načina upotrebe, cene i potrebe za češćim merenjem nivoa glukoze u krvi.
Najčešća neželjena dejstva primene insulina su hipoglikemija i povećanje telesne mase. Osim toga prisutna je i atrofija ili hipertrofija masnog tkiva na mestu primene. Mogu nastati i alergijske reakcije. Hipoglikemija se najčešće javlja kod osoba na intenzivnoj terapiji i kod pacijenata sa DM tip 1. Može nastati i ukoliko je doza insulina suviše velika u odnosu na potrebe pacijenta, nakon preskakanja obroka, neplanirane ili naporne fizičke aktivnosti. Simptomi hipoglikemije su hladan znoj, hladna bleda koža, zamor, nervoza, tremor, anksioznost, konfuzija, loša koncentracija, pospanost, povećana glad, poremećaj vida, glavobolja i mučnina.
Pacijente i članove njihovih porodica treba obučiti kako da prepoznaju prve simptome hipoglikemije i na koji način da reaguju: oralno uneti glukozu 15-20g ili bilo koji drugi oblik ugljenih hidrata koji sadrži glukozu. Ako je pacijent bez svesti potrebna je primena glukagona i.m. (intramuskularno) ili s.c. (subkutano).
Literatura:
- Ugrešić N., Stepanović-Petrović R., Savić M. (Uredn.) Farmakoterapija za farmaceute. Beograd: Farmaceutski fakultet, 2011.
- Samojlik I., Mikov M. (Uredn.) Farmakologija sa toksikologijom za studente stomatologije. Novi Sad: Medicinski fakultet, 2016.