Šećerna bolest

Šećerna bolest ili Diabetes mellitus predstavlja stanje hronično povišenog nivoa šećera u krvi (dugotrajna hiperglikemija) kao i poremećaj metabolizma drugih ugljenih hidrata, masti i proteina. Svi pomenuti poremećaji nastaju usled apsolutnog i/ili relativnog nedostatka insulina ili izostanka dejstva ovog hormona.

Kasnije u toku bolesti nastaju komplikacije na malim krvnim sudovima (mikroangiopatije) kao i na velikim krvnim sudovima (makroangiopatije). Hronično povišen nivo šećera u krvi dovodi do oštećenja očiju, bubrega, nerava, srca kao i krvnih sudova. Zbog svega navedenog, šećerna bolest dovodi do razvoja terminalne bubrežne slabosti, slepila kao i amputacija na donjim ekstremitetima. Naravno, ni srčani mišić nije pošteđen (infarkt miokarda).

Šećerna bolest – Klasifikacija

Kada govorimo o klasifikaciji dijabetesa najčešće ističu se dva tipa bolesti. To su tip-1 i tip-2. Međutim, osim njih postoje i drugi specifični tipovi šećerne bolesti. Jedan od njih je gestacijski dijabetes koji se javlja u trudnoći. Šećerna bolest može nastati u kod endokrinopatija. Tada se luči previše hormona koji deluju suprotno dejstvu insulina: hiperkorticizam, feohromacitom, akromegalija, hipertireoza, itd.

Dijabetes indukovan lekovima ili toksinima među kojima su i: glikokortikoidi, ACTH (adenokortikotropni hormon), beta blokatori… Do smanjene produkcije insulina dolazi usled razaranja endokrinog dela pankreasa (infekcije, tumori, itd.).

Nastanak šećerne bolesti Tip 1 i Tip 2

Dijabetes melitus tip 1 nastaje usled apsolutnog nedostatka insulina. Nastaje kao posledica oštećenja beta ćelija Langerhansovih ostrvaca (ove ćelije produkuju insulin). Reč je o autoimunom oboljenju gde antitela uništavaju pomenute ćelije. Ovaj tip bolesti se najčešće javlja kod dece i adolescenata. Klinički se manifestuje kada se ošteti preko 90% ćelija. Tip 1 zahteva nadoknadu egzogenim insulinom (zato pacijenti primaju insulin).  Tip 1 se još naziva i insulin zavisini dijabetes.

Dijabetes melitus tip 2 je najčešće adultni tip bolesti. Razvija se kod osoba sa izraženom insulinskom rezistencijom i relativnom ili apsolutnom insulinskom deficijencijom. Bolest je često nasledna, ali veliku ulogu igraju i faktori spoljašnje sredine. Osobe sa dijabetesom tip 2 često su gojazne, hrane se nepravilno, itd. Ovaj tip dijabetesa udružen je sa povišenim krvnim pritiskom, poremećajima holesterola, triglicerida. Kako je dijabetes podmkla bolest (bez simptoma) veliki broj pacijenata pre postavljanja dijagnoze već ima komplikacije bolesti.

Mehanizam za nastanak tip 2 bolesti je insulinska rezistencija i disfunkcija beta ćelija gušterače (pankreas). Insulinska rezistencija predstavlja smanjeno biološko delovanje insulina zbog defekta na receptorskom i postreceptorskom nivou, a pre svega na nivou jetre i mišića. Ona je često prisutna mnogo pre pojave bolesti i predstavlja deo metaboličkog sindroma.

Klinička slika – Šećerna bolest

Dijabetes karakteriše poremećaj metabolizma ugljenih hidrata. Glukoza ne može da uđe u ćelije masnog i mišićnog usled nedovoljne aktivacije sopstvenih transportera (GLUT-4). Zadržava se u cirkulaciji i tako dolazi do porasta koncentracije glukoze u krvi (hiperglikemija). Kada se nivo glukoze u krvi poveća preko 10 mmol/l (bubrežni prag) ona se iz organizma izlučuje urinom (glikozurija).

Glukoza je osmotski aktivna supstanca i za sobom povlači molekule vode i nastaje pojačano lučenje mokraće (poliurija). Pojačano mokrenje je jedan od prvih simptoma bolesti. Usled pojačenog izlučivanja vode dolazi do dehidratacije, te osobe moraju više vode da piju (polidipsija). Pojačano žeđanje je takođe jedan od prvih simptoma.

Naše telo koristi glukozu (šećere) za stvaranje energije u procesima metabolizma. Šta se dešava u dijabetesu? Glukoza ne može da uđe u ćeliju i izostaje njeno korišćenje za nastanak energije. Dakle, ćelija je okružena glukozom “kupa se u njoj” ali “gladuje”. Zato dolazi do pojave gladi (polifagija). Kako ćelija ne koristi glukozu, za proizvodnju energije troši masti. Kako nema ugljanih hidrata da potpomognu proces sagorevanja masti (uobičajen proces kod zdravih ljudi) stvaraju se ketonska tela, acetosirćetna kiselina, aceton (ketogeneza).

Ketonska tela prelaze iz jetre u krv i nastaje ketonemija. Iz krvi prelaze u mokraću (ketonurija). Usled njihovog prisustva dolazi do zakišeljavanje organizma i nastaje metabolička acidoza. Usled razgradnje masti osobe gube na telesnoj masi. Mršave i pored toga što imaju pojačan apetit.

Osobe sa dijabetesom se takođe žale i na opštu slabost, umor, poremećaj vida, pojačan svrab genitalija, česte infekcije urinarnog trakta i kože. Nezgodna stvar kod dijabetes tip 2 je to što bolesti dugo ne ukazuje da je prisutna u telu, nema simptoma. Vrlo često manifestacija bolesti bude neka od njenih komplikacija.

Dijagnoza šećerne bolesti

Dijagnoza ove podmukle bolesti postavlja se na osnovu glikemije našte ≥ 7 mmol/l. Ona se meri u dva navrata iz venske krvi ili na osnovu dve vrednosti glikemije ≥ 11 mmol/l u slučajnom uzorku venske krvi uz uobičajene simptome dijabetesa (pojačano mokrenje, žeđanje, pojačan apetit, mršavljenje). Osim pomenutih, još jedan jednostavan test može ukazati na prisustvo dijabetesa. To je test opterećenja glukozom (OGTT). Izvodi se sa 75 grama glukoze u 120. minutu ≥ 11, 1 mmol/l ili merenjem glikoliziranog hemoglobina – HbA1C ≥ 6,5 %.

Postoje osobe kod kojih su vrednosti glikemije nedovoljno visoke za postavljanje dijagnoze dijabetesa (šećerna bolest), ali su jako blizu granice. Takve osobe – potencijalni pacijenti imaju predijabetesno stanje koje ukazuje na povećan rizik od razvoja dijabetesa u ne tako dalekoj budućnosti.

U predijabetesno stanje ubrajamo gubitak normalne glikemije našte (eng. Impaired Fasting Glucose, IFG) i intoleranciju glukoze (eng. Impaire Glucose Tolerance, IGT). Kod IFG glikemija našte iznosi 6,1 – 6,9 mmol/l i rezultat OGT testa u 120. minutu < 7,8 mmol/l. Kod IGT glikemija našte je < 7 mmol/l i plazma glukoza u 120. minutu OGTT-a je ≥ 7,8 i < 11,1 mmol/l.

Šećerna bolest – Lečenje

Šećerna bolest je metabolički poremećaj koji ako se na vreme na dijagnostikuje i ne leči dovodi do niza problema i simptoma, od glave do pete. Iako je dijabetes uzrok ozbiljnih zdravstvenih problema jer ne daje nikakve simptome dok ne pojave komplikacije, nije sve tako crno kao što na prvi pogled deluje.

No, kako je terapija šećerne bolesti opširna tema i moraćemo da joj posvetimo poseban tekst, ovde ćemo samo zagrebati površinu. Takođe na našim stranicama vas već čeka opširniji tekst o terapiji insulinom.

Kako je dijabetes udružen sa drugim bolestima i sindromima terapija mora biti adekvatno usmerena. Osnovni pravci terapije usmerni su na regulaciju nivoa glukoze u krvi, na hipertenziju (terapija hipertenzije), na nivo holesterola (statini) i triglicerida.

Terapija dijabetes melitusa ne predstavlja samo upotrebu lekova (tablete) i insulina kao što mnogi pretpostavljaju. Veoma značajne stavke su pravilna ishrana i fizička aktivnost. Kako knjige navode, fizička aktivnost po pola sata dnevno, pet dana u nedelji i umeren gubitak telesne težine umanjuju mogućnost nastanka šećerne bolesti za 58% kod osoba sa predijabetesom.

 

Literatura:

• Kopitović I. (Uredn.) Interna medicina za studenta zdravstvene nege. Novi Sad: Medicinski fakultet, 2017.
• Ugrešić N., Stepanović-Petrović R., Savić M. (Uredn.) Farmakoterapija za farmaceute. Beograd: Farmaceutski fakultet, 2011.
• Borota R., Ćurić N., Dujmović F., Đerić M., Mitić G., Stošić Z. Osnovi kliničke patofiziologije, drugo izdanje, Novi Sad, Medicinski fakultet 2012.