Lečenje ulkusne bolesti, lečenje čira na želucu, dvanaestopalačnom crevu

Lečenje ulkusne bolesti, lečenje čira na želucu, dvanaestopalačnom crevu podrazumeva primenu odgovarajućih lekova, načina ishrne, smanjenje stresa, i dr. Isti lekovi koriste se u terapiji lečenja gastritisa. O samoj ulkusnoj bolesti možete pročitati ovde, dok u nastavku sledi terapija ove široko rasprostranjene bolesti.

Lekovi koji se koriste u terapiji peptičke ulkusne bolesti su:

Lekovi koji smanjuju sekreciju i/ili neutrališu hlorovodoničnu kiselinu u želucu su antacidi, antagonisti H₂ receptora, inhibitori protonske pumpe (IPP).
Lekovi koji štite sluzokožu (citoprotektivni lekovi) gde spadaju jedinjenja bizmuta, sukralfat, misoprostol.

Antacidi

Nekada su ovi lekovi predstavljali osnovu lečenje ulkusne bolesti. Danas se koriste povemeno kod osoba sa dispepsijom. Najčešće se primenjuju alkalne soli aluminijuma i magnezijum i natrijum-bikarbonat. Primenjuju se 1h posle obroka i pred spavanje.

Deluju tako što neutrališu HCl i povećavaju pH. Visok pH inhibira proteolitičko dejstvo pepsina i korozivno dejstvo hlorovodonične kiseline. Izgleda da ovi lekovi povećavaju stvaranje prostaglandina, koji su važni odbrambeni mehanizmi sluznice. Kada se primene 1h posle obroka, neutrališu kiselinu u toku naredna 2h.

Neželjen efekat soli magnezijuma jeste dijareja, a soli aluinijuma opstipacija te se ova dva leka koriste u kombinaciji. Kako se ove soli eliminišu preko bubrega potrebno je voditi računa o njihovoj primeni kod bubrežne insuficijencije. Natrijum-bikarbonat dovodi do oslobađanje ugljen-dioksida te uzrokuje podrigivanje, a kod duže upotrebe uzrokuje metaboličku alkalozu.

Glavna indikacija za primenu antacida je dispepsija, ali se još uvek koriste i u terapiji ulkusne bolesti.

Antacidi mogu redukovati resorpciju nekih lekova gradeći sa njima helatne komplekse. Zato ih ne treba davati u toku 2h od primene tetraciklina, fluorohinolona, itrakonazola.

Antagonisti H₂

Lečenje ulkusne bolesti, lečenje čira na želucu, dvanaestopalačnom crevu podrazumeva upotrebu antagonista H₂ receptora.

Iz ove grupe lekova najčešće se koriste ranitidin, nizatidin (najbrži početak dejstva) i famotidin (najjači inhibitor sekrecije HCl čije dejstvo sporije nastupa). Ovi lekovi primenjuju se oralno i brzo se apsorbuju. Pored oblika za oralnu primenu postoje preparati cimetidina (povučen iz primene zbog teških neželjenih efekata i interakcije sa mnogobrojnim lekovima), ranitidina i famotidina za parenteralnu upotrebu (intramuskularno i intravenski).

Deluju tako što inhibiraju sekreciju kiseline izazvanu delovanjem histamina, gastrina i acetilholina. Na ovaj način smanjuju i bazalnu i sekreciju kiseline izazvanu unošenjem hrane. Takođe, ovi lekovi ubrzavaju zarastanje gastričnih i duodenalnih ulkusa. Osim u terapiji ulkusne bolesti koriste se i za lečenje GERB-a (gastroezofagealna refluksna bolest).

Neželjeni efekti kod primene ovih lekova su izuzetno retki, javljaju se kod manje od 3% bolesnika. Uključuju dijareju, glavobolju, mialgije i opstipaciju. Nakon intravenske primene, kao i kod starijih mogu se javiti halucinacije, delirijum, konfuzija, glavobolja.

Tolerancija na primenu antagonista H₂ receptora može se razviti u toku 3 dana od početka terapije i može biti rezistentna na povećanje doze. Pojava tolerancije povezana je sa povećanom produkcijom gastrina.

Inhibitori protonske pumpe (IPP)

Lečenje ulkusne bolesti, lečenje čira na želucu, dvanaestopalačnom crevu podrazumeva upotrebu inhibitora protonske pumpe. IPP su najpotentniji inhibitori sekrecije HCl u želucu. U ovoj grupi lekova nalaze se omeprazol, lansoprazol, pantoprazol, esomeprazol (najpotentniji), rabeprazol.

Ovi lekovi deluju tako što ireverzibilno inhibiraju H⁺/K⁺-ATP (protonsku pumpu) u parijetalnim ćelijama želuca. Značajno smanjuju i bazalnu i stimulisanu sekreciju HCl u želucu. Kao najbrži i najjači inhibitori sekrecije kiseline dovode do bržeg zaceljenja ulkusa u poređenju sa antagonistima H₂ receptora. Kako bi ovi lekovi delovali protonska pumpa treba da bude aktivirana, te je ove lekove potrebno uzimati 15 do 30 minuta pre jela. Pantoprazol i lansoprazol se mogu primeniti i parenteralno, kada je potrebna brza supresija kiseline.

Osim za lečenje ulkusne bolesti IPP se koristi i kod GERB-a i terapije Zollinger-Ellison sindroma. Što se tiče interakcija primena IPP i klopidogrela povećava rizik od nastanka reinfarkta.

Neželjena dejstva ovih lekova su jako retka. Mogu se javiti muka, abdominalni bol, zatvor, dijareja. Resorpcija vitamina B₁₂ i kalcijuma može biti poremećena prilikom uzimanja IPP. Novije studije pokazuju da duža primena ovih lekova povećava rizik od nastanka pneumonije, infekcije prouzrokovane Clostridium difficile, kao i da povećava rizik od frakture kuka.

Jedinjenja bizmuta

Lečenje ulkusne bolesti, lečenje čira na želucu, dvanaestopalačnom crevu podrazumeva upotrebu i jedinjenja bizmuta. Danas se najčešće primenjuju bizmut-subsalicilat, bizmut-subgalat, bizmut-dinitrat i bizmut-subcitrat. Preparati bizmuta deluju tako što vezuju proteine i stvaraju omotač koji štiti oštećen deo sluznice od delovanja kiseline i pepsina. Bizmut takođe stimuliše sintezu prostaglandina, sekreciju mukusa i bikarbonata. Direktno inhibira rast H. pylori.

Osim za lečenje ulkusa jedinjenja bizmuta se koriste u terapiji gastritisa, dispepsije, i u cilju eradikacije H. pylori. Kao neželjeni efekti mogu da se jave crna stolica, tamna rebojenost usta, zatvor. Kod pacijenata sa insuficijencijom bubrega može da se javi encefalopatija, te je renalna insuficijencija apsoutna kontraindikacija za primenu ovih lekova.

Sukralfat

Lečenje ulkusne bolesti, lečenje čira na želucu, dvanaestopalačnom crevu podrazumeva upotrebu i sukralfata. Sukralfat predstavlja kompleks aluminijum hidroksida i sulfatisane saharoze. Danas se ne primenjuje tako često jer postoje i efikasniji lekovi. Uzima se oralno pre jela na 1h, često se koristi u prevenciji ulkusa kod hronične primene NSAIL (nesteroidni antiinflamatorni lekovi).

Sukralfat deluje tako što u prisustvu kiseline oslobađa aluminijum, vezuje proteini koji se nalaze u osnovi ulkusa ili erozije i formira protektivnu viskoznu pastu koja štiti povređenu mkozu. Kao i bizmut, stimuliše sekreciju prostaglandina i faktor rasta. Najčešći neželjen efekat je opstipacija zbog aluminijumove soli. Pošto lek formira viskozni omotač u želucu može da inhibira resorpciju lekova kao što su fenitoin, digoksin, cimetidin, fluorohinolone.

Misoprostol

Misoprostol je stabilni analog prostaglandina (PGE₁). Lek inhibira lučenje želudačne kiseline, povećava sekreciju mukusa i bikarbonata, stimuliše protok krvi kroz sluznicu.

Indikacija za primenu misoprostola jeste hronična upotreba NSAIL. Iako su dobri, IPP su efikasniji i bolje se podnose zbog neželjenih dejstava: dijareja koja se javlja kod 10-30% pacijenata; grčevi u stomaku i kontrakcija uterusa; kontraindikovan u trudnoći. Takođe potrebno je naglasiti da misoprostol može da dovede do pogoršanje inflamatorne bolesti creva.

Ulkus prouzrokovan Helicobacter pylori bakterijom

Ciljevi terapije su zarastanje ulkusa i eradikacija bakterije. Eradikacija zahteva primenu više antibiotika. Najefikasniji tretman traje 10-14 dana i uključuje primenu 2 antibiotia i leka koji inhibira sekreciju kiseline (IPP). IPP dovodi do eradikacije H. pylori direktnim antimikrobnim dejstvom i povećavanjem pH želuca. Na taj način smanjuje minimalnu inhibitornu koncentraciju antibiotika. Nakon 14 dana, IPP treba davadi jednom dnevno u toku 4-6 nedelja. Ukoliko inicijalna terapija nije dovela do eradikacije bakterije, terapiju treba ponoviti ali ovaj put koristiti antibiotike koji nisu bili u inicijalnoj terapiji, bizmut i IPP. Antibiotici koji se koriste u lečenju H. pylori su klaritromicin, metronidazol, amoksacilin, tetraciklin.

Literatura:

Ugrešić N. Farmakoterapija za farmaceute. U: Stepanović-Petrović R., Savić M. Farmakoterapija peptičkog ulkusa i gastroezofagusne refluksne bolesti. Farmaceutski fakultet Univerziteta u Beogradu; 2011. str. 236-42.

Interna medicina