Želudac

Želudac (gaster) (Ilustracija 1.) je najširi deo probavnog trakta. Predstavlja kesasto proširenje. U njemu se vrši mešanje i parcijalna digestija hrane. U želudac dospeva hrana iz jednjaka u vidu bolusa. Transformiše se u kašu. Želudac ovu kašu postepeno gura u duodenum odnosno u tanko crevo gde se nastavlja varenje i apsorpcija. Želudac je smešten u gornjem, nadmezokoličnog spratu trbušne duplje. Na njemu se opisuju dve strane (prednja i zadnja), dve ivice (desna i leva) i dva otvora (ulazni i izlazni).

Prednja strana (paries anterior) okrenuta je napred i nagore. Ona je levim rebarnim lukom podeljena na gornj i donji deo. Gornji deo leži ispod prečage, pokriven rebrima. Donji deo prekriven delimično jetrom, odgovara muskulaturi prednjeg trbušnog zida, preko kojeg je pristupačan lekarskom pregledu (palpacija-pipanje). Zadnja strana (paries posterior) je odvojena burzom omentalis od pankreasa.

Desna ivica (curvatura minor)  je konkavna, duga oko 15 cm i skoro 3 puta kraća od velike krivine. Ona se spušta niz telo želuca do njegovog spoja s piloričnim delom, sa kojim formira usek (incisura angularis), odakle skreće horizontalno udesno i malo nagore do pilorusa.

Leva ivica (curvatura major) je konveksna i duga oko 40 cm. Početni deo velike krivine sa levom ivicom abdominalnog dela jednjaka zaklapa oštar ugao – incisura cardialis. Ulazni otvor (ostium cardiacum) odgovara ušću jednjaka u gornji kraj želuca. Kardija predstavlja gornji kraj želuca, koji okružuje ostium cardiacum. Izlazni otvor (ostium pyloricum) odgovara donjem kraju ili izlazu želuca, zvanom pilorus. Granica između želuca i duodenuma označena je napred uspravnim, uskim žlebom (sulcus pyloricus) duž kojeg se providi kroz peritoneum plavičasta Mayo-ova vena (v. prepylorica). Pri pipanju jasno se razlikuje prstenasto zadebljanje m. sphincter pyloricus-a.

Oblik želuca

Oblik želuca (Ilustracije 2.) na lešu bitno se razlikuje od njegovog izgleda na živom. Na lešu želudac je rastegnut gasovima i kao takav gubi tonus mišića zidova. Ima izgled mešine. Na živome želudac ima oblik slova „J“. Otuda se želucu na živom razlikuju 2 dela: vertikalni i znatno kraći horizontalni deo. Vertikalni deo odgovara levom boku kičmenog stuba. On je podeljen horizontalnom ravni koja prolazi kroz gornji pol kardije na:

a) gornji kraj ili svod želuca (fundus gastricus) nepravilno nazvan dno želuca,

b) telo (corpus gastricus) koje se pruža od kardije do horizontalne ravni kroz incizuru angularis, ispod koje se nastavlja piloričnim delom.

Horizontalni deo želuca označava se kao pilorični deo (pars pylorica). Dug je oko 10 cm. Pruža se udesno ispred kičmenog stuba od incizure angularis do pilorusa. Na njemu razlikujemo levi prošireni deo (antrum pyloricum) i desni suženi deo (canalis pyloricus). Ovaj kanal se završava izlazom želuca ili pilorusom (pylorus). Donji deo antruma je najniži deo želuca i predstavlja njegovo stvarno dno.

Želudac – Odnosi

Holotopski odnosi su odnosi prema predelima. Želudac je smešten u nadmezokoličnom (suprakoličnom) spratu peritonealne duplje. Većim delom zauzima levi hipohondrijum, a manjim epigastrijum.

Skeletotopski odnosi su odnosi prema skeletu. Želudac se pruža od V levog međurebarnog prostora (fundus) do IX leve rebarne hrskavice (antrum pyloricum). U širinu proteže se od leve ivice ksifoidnog nastavka do prednje aksilarne linije. Prema kičmenom stubu želudac se pruža u visinu od Th10 do L1. Piloričnim delom prelazi poprečno preko kičmenog stuba u visini L1.

Sintopski odnosi podrazumevaju odnose prema susednim organima. Veći deo prednje strane želuca nalazi se ispod levog rebarnog kapka. U kontaktu je sa grudnim (mediastinum) i trbušnim organima ovog predela. Donja četvrtina želuca u neposrednom odnosu je sa prednjim trbušnim zidom. U pogledu topografskih odnosa razlikujemo gornji ili hipohondrijačni deo i donji ili epigastrični deo. Granicu između ova dva dela predstavlja levi rebarni luk.

Idući od površine ka dubini hipohondrijačni deo pokrivaju: rebarni kapak, recessus costodiaphragmaticus, dijafragma, lobus sinister hepatis, slezina (facies gastrica). Traubeov polumesečasti prostor (spatium semilunare) predstavlja projekciju hipohondrijačnog dela želuca koji leži neposredno iza prednjih delova VI-IX rebra. Traubeov prostor ograničen je sa: levim rebarnim lukom (od dole) i polukružnom linijom (od gore) koju opisuju idući od desna u levo jetra, levo plućno krilo i slezina. Odlično video predavanje možete pogledati na ovom linku.

Kod zdravih osoba pri perkusiji Traubeovog polumesečastog prostora nastaje jasan, timpaničan zvuk. Ovakav nalaz nastaje jer je želudac od zida grudnog koša odvojen levim kostodijafragmalnim recesusom i dijafragmom. U patološkim stanjima (eksudativni pleuritis, empijem, pleuralni izliv) recesus je ispunjen tečnošću i tada se čuje tup zvuk.

Donji (epigastrični) deo pokriven je delimično jetrom. Ispod ivice jetre stupa u odnos sa prednjim trbušnim zidom. Deo trbušnog zida koji stupa u odnos sa želucem naziva se Labbe-ov trougao. U predelu ovog trougla želudac je pristupačan lekarskom pregledu (palpacija prednjeg trbušnog zida).

Zadnja strana želuca gradi najveći deo prednjeg zida burze omentalis. Preko uske kapilarne pukotine burze omentalis ova strana je u odnosu sa pankreasom, gornjim delom levog bubrega i levog nadbubrega sa slezinom. Ova četiri organa grade udubljeno ležište koje se naziv krevetac želuca (lectulus centriculi). Blizak odnos zadnje strane želuca sa pankreasom objašnjava penetraciju želudačnog ulkusa u tkivo pankreasa.

Peritoneum želuca i njegove veze

Želudac je intraperitoneumski organ. Visceralni peritoneum oblaže potpuno prednju i zadnju stranu želuca. Na njegovim krivinama (ivice) sastaju se oba peritonealne lista želuca. Tako grade dvolisne peritonealne duplikature ili veze. One vezuju želudac sa susednim organima. Mala krivina želuca sa jetrom vezana je pomoću malog omentuma. Od velike krivine polaze veze sa dijafragmom (lig. gastrophrenicum), slezinom (lig. gastrosplenicum), poprečnim kolonom (lig. gastrocolicum).

Mali omentum (omentum minus) je peritonealna duplikatura koja se pruža od jetre do male krivine želuca i gornjeg dela duodenuma. S obzirom na svoje pripoje omentum se deli na: lig. hepatogastricum, lig. hepatoduodenale, lig. hepatophrenicum i lig. hepatooesophageale.

Lig. hepatoduodenale gradi desnu ivicu omentum minusa i između njegova dva lista prolazi vena porte (v. portae hepatis). Ispred i ulevo od nje nalazi se arterija hepatika proprija (a. hepatica propria), a ispred i udesno od nje duktus holedohus (ductus choledochus). Leva i desna gastrična arterija (a. gastrica sinistra et dextra) prolaze između oba peritonealna lista hepatogastričnog ligamenta. One međusobno anastamoziraju i grade arterijsku arkadu male krivine.

Veliki omentum (omentum majus) je peritonealna duplikatura koja se pruža od velike krivine želuca do donja strane dijafragme, slezine, poprečnog kolona. Veze koje polaze od velikog omentuma su: lig. gastrophrenicum, lig. gastrosplenicum i lig. gastrocolicum. Gastrofrenični ligament spaja fundus sa donjom stranom dijafragme. Gastrosplenični ligament pruža se do slezine. Između njenih listova prolazi grana splenične arterije koja ishranjuje želudac (a. gastroomentalis sinistra).

Gastrokolični ligament pruža se od velike krivine nadole do poprečnog kolona. Između njenih listova prolazi a. gastroomentalis dextra. Ona sa istoimenom levom arterijom (a. gastroomentalis sinistra) gradi arterijsku arkadu velike krivine. Gastrokolični ligament predstavlja gornji deo velikog opornjaka (omentum majus). Donji deo je slobodan i silazi do poprečnog kolona u vidu kecelje ispred crevnih vijuga. Pruža se do preponske simfize. Tu skreće unazad i svojim ascedentim delom nastavlja ka poprečnom kolonu.

Zbog svoje bogate vaskularizacije slobodni deo velikog omentuma koristi se u plastičnoj i rekunstruktivnoj hirurgiji. Njime se najčešće pokrivaju defekti na grudnom košu ili abdomenu.

Slobodni deo velikog omentuma nalazi se ispred vijuga tankog creva. On dolazi u kontakt sa otvorima na prednjem trbušnom zidu. Zato je često prisutan u trbušnim kilama koje se probijaju kroz slabe tačke. Kod gojaznih osoba omentum majus prožet je znatnim naslagama masti. Zahvaljajući svojoj bogatoj vaskularizaciji omentum majus igra važnu imunološku ulogu posredstvom fagocitoze.

Veliki omentum ima i odbrambenu ulogu. Kod zapaljenoskog procesa u nekom od trbušnih organa (apendiks) on migrira ispred mesta zapaljenskog procesa. Upaljeni deo creva miruje dok peristaltičkim pokretima okolne vijuge guraju omenutm. Svojim prisustvom veliki omentum prekriva inflamiran organ i onemogućava stvaranje adhezija sa parijetalnim peritoneumom. Zbog ovakve uloge veliki omentum se smatra „policajcem abdomena“.

Građa želuca

Na ilustraciji vidimo serozni omotač (tunica serosa), ispod se nalazi subserozno tkivo (tela subserosa), mišićni omotač (tunica muscularis), pa podsluzokožno tkivo (tela submucosa) i sluznica (tunica mucosa).

Mišićni omotač (tunica muscularis) sastavljena je iz tri sloja mišićnih vlakana različitog pravca: površni sloj grade uzdužna vlakna (stratum longitudinale), srednji sloj čine kružna vlakna (stratum circulare), a duboki sloj kosa mišićna vlakna (fibrae obliquae).

Submukozno tkivo sastavljeno je od rastresitog veziva kojim je sluzokoža želuca labavo spojena sa mišićnem slojem, što dozvoljava nabiranje sluzokožnih nabora na praznom želucu. One iščezavaju kada je organ pun. Ovaj sloj sadrži plexus submucosus – Meissneri.

Na praznom želucu sluzokoža je naborana gradeći svoje nabore (plicae gastricae). Površina sluzokože prekrivena je bradavičastim ispupčenjima (areae gastricae) na kojima se nalaze sitna udubljenja – foveole. Na dnu svake foveole otvara se po nekoliko kanala želudačnih žlezda. Sluzokožu odlikuje još i prisustvo mnogobrojnih želudačnih žlezda (glandulae gastricae), koje luče hlorovodoničnu kiselinu, enzime i sluz.

Ovo je poprečni presek zida želuca. Najdublje smeštena je seroza, iznad se nalazi mišićni sloj sa uzdužnim, kružnim i kosim vlaknima. Sledeća je submukoza gde se nalazi Majznerov pleksus. Na površini smeštena je mukoza sa svojim mišićnim slojem, laminom proprijom i površnim epitelom.

Na ilustraciji prikazane su i gastrične jamice kao i žlezde. Na uvećanom preseku vidimo parijetalne, glavne i enteroendokrine ćelije.

Želudac – Krvni sudovi

Želudac je bogato vaskularizovan organ. U procesu varenja troši značajnu količinu energije. Arterijska mreža do želuca dolazi iz celijačnog stabla preko dve arterijske arkade. Arkada male krivine nalazi se u melom omentumu. Čine je arterija gastrika sinistra koja je završna grana celijačnog trunkusa i arterija gastrika dekstra koja je pobočna grana zajedničke hepatične arterije. Gastrične arterije male krivine međusobno anastomoziraju i tako grade arkadu.

Arterijsku arkadu velike krivine grade arterija gastroomentalis sinistra i arterija gastroomentalis dekstra.

Gotovo sve vene želuca su pritoke vene porte. Izuzetak su ushodne vene kardije koje pripadaju sistemu gornje šuplje vene. Preko vena na kardiji vrši se anastomoza između sistema vene porte i vene kave. Kada nastanu smetnje na nivou portne vene (npr. ciroza jetre) dolazi do varikoznog proširenja podsluzokožnih vena na kardiji i abdominalnom delu jednjaka. Pucanje ovih vena dovodi do krvarenja koje može biti opasno po život. Ono je praćeno povraćanjem krvi – odnosno hematemezom.

Nervi želuca potiču takođe iz celijačnog trunkusa preko tri vegetativna spleta: gastričnog, spleničnog i hepatičnog. U inervaciji želuca učestvuju i grane nervus vagusa. Pomenuti vanželudačni pleksusi u zidu želuca grade submukozni splet. Zid želuca je neosetljiv na dodir i sečenje, a bol u želucu izaziva jedino povlačenje njegovih peritoneumskih ligamenata. Sluzokoža želuca razlikuje toplo od hladnog.

Literatura:

• Čukuranović R. Anatomija čoveka – Abdomen. Drugo izdanje. Sveti Sava, Gnjilane 2002.
• Drake L. R., Vogl A. W., Mitchell W. M. A. Grey’s anatomy for students, Third edition, Curchil Livingstone Elsevier, 2015.
• Anjina skripta – Abdomen